Studentske blokade. Svi podržavamo studente!

Da li podržavamo studentske blokade?
Ukratko: Da.
Da li je dovoljno javno podržati studente?
Ukratko: Ne.

Kao bivši student FLU u generaciji koja je svoje studije počela blokadom fakulteta, kao neko ko je preuzeo odgovornost da bude student prorektor UU, i kao jedan od organizatora protesta i blokada na FLU i UU od 2007. do 2010. godine, i verovatno jedini student prorektor koji je učestvovao u protestima, u potpunosti razumem okolnosti i izazove koji su pred studentima.

Lepo je što podrška stiže sa raznih strana, sve je to dobro, pohvalno, došlo je do nekog talasa kolektivne solidarnosti, a možda mora bolje, i možda mora malo i da smemo.

Nekoliko pitanja me muči i želim to da podelim javno.

Pre svega, šta je uopšte cilj javne podrške studentima, šta time dobijaju studenti, šta dobija neko ko je objavio podršku? Da li je najbolje što možemo da javno kažemo „podržavam studente“? Da li uopšte ima smisla podrška blokadama koje su napravljene u znak podrške protestima koji su počeli nakon zločina u Novom Sadu i pojačanog talasa represije? Dakle podržavamo nešto, što je podrška nečemu drugom? Možda da prosto podržimo isto što i studeti podržavaju?

Pitanje je šta uopšte jeste solidarnost i ko se ovde sa kim solidariše. Svakako svaki čin podrške, makar i stavljanje jednog posta, jednog storija, jeste neka podrška i javno stajanje na stranu nekog političkog aktera, ovog slučaja studenata u blokadi. Da li je to dovoljno? Suštinski nije, i to suštinski nije solidarnost, a da bi razumeli zašto nije, moramo da vidimo kako i zašto je došlo do blokada?

Studenti su prvo krenuli u blokade ulica, čime su bili samo jedna od grupa koja se odazvala akciji blokiranja saobraćaja na 15 minuta. Dakle studenti su se solidarisali sa građanima koji su protestovali i izašli kao organizovana grupacija. Zatim su bili napadnuti studenti FDU-a i kao odgovor na nasilje doneli su odluku da blokiraju fakultet i traže hapšenje siledžija. Kao odgovor na nasilje i pojačanu represiju nad protestnima i na dešavanja na FDU, studenti drugih fakulteta su odlučili da se solidarišu, tako što će blokirati svoje fakultete.

Taj talas blokada fakulteta se nastavio i sada imamo blokirane sve fakultete u Beograd, Novom Sadu i nekoliko u Nišu i drugim gradovima. Dakle, studenti su se prvo solidarisali sa građanima koji su protestovali zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, a zatim su se solidarisali sa studentima koji su rešili da blokiraju fakultet zbog pojačanog nasilja i buđavog sistema u državi koji je u 4 fazi korupcionog kancera.

Ako bi učili na primeru studenata, solidarno bi bilo ako bi ljudi iz drugih sektora odlučili da prestanu da rade ono što im je profesija i obaveza, kao npr poljoprivrednici koji su doneli odluku o blokadama ili prosvetari iz Niša koji u petak obustavljaju rad. Kao što su studenti prestali da pohađaju nastavu i prestali da ispunjavaju svoje zadatke, tako bi svi mi podržavaoci blokada trebalo da razmislimo da li smo stvarno spremni da se solidarišemo i da stanemo. Da li smo spremni da zatvorimo svoje radnje, da otkažemo događaje, da ugasimo medije, da prestanemo da ispunjavamo naše zadatke i obaveze?

Da li smo spremni za generalni štrajk?

Lepo je to što svi stavljamo objave da se podržavamo studente, ali iskreno to ništa ne znači. Studenti su u blokadi jer su se pridružili borbi da se sazna istina i da odgovorni dobiju najgore kazne. Studenti su pokazali kako se žrtvuje, i učinili su maksimum jer su otvorili još jedan front borbe na koji vlast za sada nema adekvatan odgovor. Ne treba studentima naša podrška jer oni odlično rade svoj posao, već im treba da mi budemo spremni na žrtvu koja je ista kao njihova.

Podrška ili solidarnost, pitanje za sve nas.