Dan odmora – Da li je vreme za novi praznik?
Postoji nekoliko važnih datuma koji se obeležavaju svake godine u većem delu sveta, Nova godina, 8. mart – Dan žena, 1. maj – Praznik rada, a kada slavimo odmor? Da li je vreme da počnemo da slavimo Dan odmora?
Avgust je mesec kada se mnogo priča o odmoru, period godine kada najviše ljudi koristi svoje pravo na odmor, a društvene mreže su zatrpane slikama sa putovanja. U našem delu sveta jul i avgust su najtopliji meseci u godini i +40° dodatno ubija sposobnost i volju da radimo. Prirodno u takvim okolnostima više mislimo o odmoru i odlasku iz grada, idealno na more. Nažalost mnogi će ostati uskraćeni za putovanje tokom odmora, i to ne zbog pandemije, već zato što ne mogu da ga priušte.
Za koga ja, ti, mi radimo?
Civilizacija je toliko napredovala da ljudi iz obesti lete u svemir, proizvodnja se sve više odvija uz pomoć mašina i procesi rada su automatizovani – sve je lakše, brže i dostupnije. U isto vreme u našem okruženju radnici sebi ne mogu da priušte letovanje i premoreni su. Kako bi bolje razumeli šta nam se dešava, možda možemo da se osvrnemo u prošlost i utopistički roman Vjesti iz nigdine koji je Vilijam Moris 1 objavio 1890 godine. Radnja romana prati glavnog junaka Vilijama Gosta koji se probudio u 21. veka u društvu koje je ukinulo privatnu svojinu i bazira se na demokratskom upravljanju proizvodnjom i resursima. Izdvajam jedan deo iz poglavlja koji se tiče uređenja rada:
„…jasno je da su u posljednje doba civilizacije ljudi upali u začarani krug kad je riječ o proizvodnji robe. Dosegnuli su čudesnu lakoću proizvodnje, i da bi najbolje iskoristili tu lakoću postupno su stvorili (ili bolje kazano, dopustili da nastane) iznimno razrađen sustav kupovine i prodaje, koji je nazvan ’svjetskim tržištem’, a to ih je svjetsko tržište, jednom pokrenuto, prisililo da nastave stvarati sve više te robe, bez obzira da li im je bila potrebna ili nije. I tako su, ne mogući se (naravno) osloboditi muke izrade pravih potrepština, u isti mah stvarali beskonačan niz tobožnjih ili umjetnih potrepština, koje su im, pod željeznom vladavinom rečenoga svjetskog tržišta, postale jednako važne kao i zbiljske potrepštine od kojih su živjeli. Tako su sebi na vrat naprtili golemu količinu posla koji je služio isključivo održavanju njihovog bijednog sustava.[…]
E pa, budući da su sami sebe prisilili na teturanje pod strašnim teretom nepotrebne proizvodnje, na rad i njegove rezultate mogli su gledati još samo kao na beskrajan trud da se utroši što je moguće manje rada na svaki artikl, a da se istodobno ipak proizvodi što je više moguće artikala. Tome ‘pojeftinjenju proizvodnje’, kako su ga nazivali, žrtvovalo se sve: sreća radnika u njegovu radu, dapače njegova najosnovnija udobnost i golo zdravlje, njegova hrana, odjeća, njegova dokolica, razonoda, njegovo obrazovanje – riječju, njegov život – nisu vrijedili ni pišljiva boba naspram te surove nužde ‘jeftine proizvodnje’ stvari, kojih dobar dio uopće nije bio vrijedan proizvodnje.[…]“
1 Vilijam Moris (engl. William Morris; Valtamstov, London, 24. mart 1834 — Hamersmit, London, 3. oktobar 1896) bio je britanski dizajner tekstila, umetnik, pesnik, pisac, prevodilac i socijalista, jedan od osnivača Lige socijalista 1985 godine.
Kelmscott Manor depicted in the frontispiece to the 1893 Kelmscott Press edition of William Morris's News from Nowhere;
Date 1893; Source Scanned from Pamela Todd, Pre-Raphaelites at Home, New York: Watson-Guptill, 2001;
Author: William Morris (1834–1896)
Složićete se da je ovo savršen opis vremena i društva u kome živimo. Umesto racionalne proizvodnje, odgovornog odnosa prema prirodi i životu ljudi, mi živimo u društvo koje slavi hustler kulturu i žudi za stalnim povećanjem produktivnosti. Nećemo sada dodatno detaljisati o problemu prekomerne proizvodnje, pretvaranjem svega u robu, uticaja medija na naše živote i stvaranju lažnih potreba, suština je da smo mi zarobljeni u društvu koje nas umara. Većina ljudi na svetu kroz svoj rad jedva zaradi za osnovne životne potrebe, i ni ne pomišlja da je moguće sa uživanjem raditi. Rad se uglavnom percipira kao nužna aktivnost, uglavnom mučna, koju moramo da obavljamo kako bi preživeli, prehranili decu, itd. Tako će biti dokle god svoj rad obavljamo u zamenu za novac, koji trošimo na malo srećnih trenutaka, ako nam pretekne neki dinar.
Šta nakon godišnjeg odmora?
Mene muči jedna misao: Da li je samo godišnji odmor period kada mogu na kratko da osetim olakšanje, a ostatak godine sam umoran i sa nestrpljenjem iščekujućem novi odmor? Upravo se tako osećam ovih dana. Nakon kratkog odmora u julu koji mi je veoma prijao, već sada osećam da sam premoren, da mi nije bilo dovoljno i da je ovaj životni tempo neizdrživ. Jedva uspevam da pišem ovaj tekst, prosto ne ide, ne mogu, mislim o putovanju, kako da odem negde da se isključim, da malo odmorim. Pa se te misli ukrste sa vaganjem da li to sebi mogu da priuštim, i onda se opet nateram da malo radim.
Pre par dana sam na Manonija IG profilu postavio pitanje: Od čega ste umorni? Izgleda da nisam jedni koji ima problem sa umorom. Na osnovu vaših odgovora stičem utisak da nije rad taj koji vas umora, već društveno i ekonomsko uređenje u kome obavljamo naš posao. Prekovremeni i rad vikendom, loša organizacija, međuljudski odnosi, neizvesnost, kapitalizam… Generalno svi se mnogo investiramo, a ne vraća nam se dovoljno da bi bili sretni. Mogu da zaključim da je društvo u kome živimo veoma nesretno i umorno.
Da li treba da prihvatimo da je normalno da smo umorni?
Naravno da ne. Naprotiv, nema razloga da trpimo ovo živo blato koje nas vuče sve dublje. Na nama je da se borimo za bolji odmorniji život. Ja želim da radim da bih uživao u stvaranju nečeg novog, a ne zato što moram da radim je ću suprotnom biti gladan, go i bos ako ne zaradim novac.
Da se razumemo, kada kažemo „odmor je otpor“ mi ne mislimo da treba pružiti otpor radu, već svakodnevnoj nepravdi kojoj smo izloženi u kapitalizmu, a koja nepovoljno utiče na naše psihičko i fizičko zdravlje. Rad treba da bude način da se pojedinci ostvare u veštinama koje vole i koje ih ispunjavaju, ali to je nemoguće dokle god neko drugi reguliše i nagrađuje naš rad. Naravno moramo biti svesni naših mogućnosti, i insistiranje na odmoru je samo jedan način borbe koji može malo da poboljša naš osećaj zadovoljstva.
Ja želim da se borim protiv: nametnute produktivnosti, protiv posla koji obavljam da bi obezbedio goli život, protiv svega što je hitno i odmah, svega što mora, protiv to je samo pet minuta posla. Želim da se promeni percepcija rada, a samim tim i odnos spram odmora. Ne želim da mi odmor bude nagrada koju sam zaslužio nakon određenog broja sati mukotrpnog rada. Izreka „zasluženi odmor“ je deo naše svakodnevnice, od malih nogu se nas uče kako svoju sreću moramo da zaslužimo napornim radom. To je potpuno pogrešno. Ne treba da radimo da bi nešto zaslužili, već zato što u nečemu uživamo i čini nas sretnima. Potpuno je ne bitno da li je to kuvanje, uređenje kuće, programiranje, medicina, briga o deci, itd. Svi ti poslovi su neophodni za funkcionisanje i napredovanje ljudske civilizacije. A kako da napredujemo ako smo umorni?
Odmoriću se kada umrem, koliko puta ste čuli ili sami izgovorili ovu rečenicu. Meni je ova izreka strašna, a često imam priliku da je čujem. Ja ne želim da se odmaram kada umrem, niti da umrem umoran od života. Svim srcem ću se boriti za korenitu promenu društva u kome će živeti odmorniji i sretniji ljudi. To je svakako dugačka borba, ali nije nemoguća. Važno je da održavamo viziju i maštamo o boljem društvu isto kako je to radio Vilijam Moris u 19. veku. Horizont borbe treba postaviti daleko, dalje od mogućnosti naše mašte. Šta god mislimo da nam je cilj, verovatno možemo još više. Koliko god daleko bio horizont naše borbe, na tom putu postoje brojne tačke koje valja osvojiti. Jedna od tačaka je svakako borba za oslobođenje odmora.
Živeo Dan odmora!
Želim još odlučnije da krenem u borbu i odlučio sam da proglasim Dan odmora, koji će se obeležavati svaki drugi ponedeljak u avgustu (ove godine je to 9. avgust). Voleo bih da ovaj praznik zaživi, a verujem da nisam usamljen. Cilj je da ovaj dan prizna što više ljudi, a zatim i država pa možda i Ujedinjene nacije.
Da bi se ovo ostvarilo potrebna je kampanja, jaka organizacija i kolektivni rad. Iskreno, ja i ne znam kako bi ovo pravno moglo da se realizuje, ne znam ništa o procedurama, ali to i nije toliko važno u ovom trenutku. Sreća u nesreći je da ima puno ljudi koji su umorni, pa se nadam da će biti velikog interesovanja. Za sada je potrebno da što više radi na agitaciji i propagandi, a doći će trenutak za napad na birokratiju kapitalizma koja najmanje želi još jedan praznik i ne radni dan.
Kao svaka ozbiljna inicijativa i ova ima plan i ciljeve:
-
2021. Proglašenje Dana odmora kao praznika koji se proslavlja svake godine drugog ponedeljka u avgustu
-
2022. Velika kampanja, masovno odmaranje, pregovaranje sa firmama da daju radnicima slobodan dan, odbijanje rada na taj dan.
-
2023. Internacionalizacija, sve staje na jedan dan, hitni pregovori sa kriznim štabom naše inicijative, UN organizuje konferenciju o odmoru
-
2024. Zvanično usvajanje skupštine UN da se proglasi praznik Dan odmora, preporuka vladama da usvoje ovaj dan kao zvaničan praznik i neradni dan.
-
2025. Pobeda. Dan odmora je međunarodno priznat i slavi se kako dolikuje, odmaranjem.
Dok ne dođemo do UN-a držaćemo se lokalne borbe za bolje uslove odmora. Mi ćemo se skoncentrisati na Srbiju, ali svakako ćemo raditi na proširenju borbe, prvo na Balkanu, a zatim i dalje. Verujem da imamo snage, jer smo umorni i besni.
Moj predlog konkretnih zahteva za Srbiju bi bio:
1. Proglašenje drugog ponedeljka u avgustu za praznik Dan odmora, koji bi se obeležavao kao neradni dan.
2. Smanjenje maksimalnog broja radnih sati na 28 sata nedeljno (maksimalno 4 radnih dana u nedelji). Ovo nije ništa novo i u nekoliko zemalja su već rađeni eksperimenti koji su bili dosta uspešni.
3. Uvođenje obaveze da poslodavac svakom radniku plati odmor 7 dana (pun pansion). Nedavno mediji preneli vest o firmi iz Bosne koja je svoje radnike odvela na putovanje u Alanju.
4. Povećanje minimalne zarade na iznos prosečne korpe za četvoročlanu porodicu. Trenutno je ovaj iznos oko 75.000 u Srbiji. Postoji inicijativa Diži minimalac koja se bori za povećanje minimalne zarade na iznos minimalne potrošačke korpe i za 15. avgust je zakazana javna rasprava.
Kako da se uključite u Dan odmora?
Borba za odmor je tek počela i predstoji nam težak put. Za sada je najvažnije da što više ljudi čuje da je počela bitka za bolje uslove odmora i da od danas slavimo praznik Dan odmora, svakog drugog avgusta u godini.
Par ideja kako možete da se borite:
-
Podelite našu objavu na vašim društvenim mrežama, pričajte o inicijativi sa prijateljima, kolegama i porodicom.
-
Priključite se našoj Facebook grupi
-
Odmarajte svaki put kada osetite potrebu
-
Javite nam se ako imate ideju kako da ozvaničimo praznik
Priključite se obeležavanju prvog Dana odmora tokom cele ove nedelje i možete osvojiti nagradu. Podelite vaše slike na instagramu i koristite #odmorjeotpor i #ziveodanodmora a mi ćemo u petak 13. avgusta dodeliti tri nagrade za najbolje odmaračice i odmarače. Nagrada je digitalni print Odmor je otpor, potpisan i pečatiran.
Za kraj bih voleo da završim sa još jednim odeljkom iz romana Vilijama Morisa, u kome opisuje društvo u kome bih želo da živim i rad, društvo u kome će Manonija proizvoditi stvari koje su potrebne i dostupne svima koji ih žele.
„Roba koju mi izrađujemo pravi se zato što je potrebna: ljudi je izrađuju za uporabu svojih bližnjih kao da je izrađuju za sebe, a ne za neko mutno tržište o kojemu ne znaju ništa i nad kojim nemaju nadzora: budući da nema kupovanja i prodavanja, bila bi čista ludost proizvoditi robu a da ona nije tražena; jer više nema nikoga tko bi je bio prisiljen kupovati. Stoga se sve izrađuje kako valja i posve prikladno svojoj svrsi. Ništa se i ne može praviti ako nije za uporabu, i zato se ne pravi nevaljala roba. K tome, kao što rekoh, sada smo ustanovili što želimo pa ne proizvodimo više nego što želimo; a kako nismo prisiljeni proizvoditi goleme količine beskorisnih stvari, imamo dovoljno vremena i sredstava te uzimamo u obzir i svoj užitak u njihovoj izradi. Sav posao koji bi bilo zamorno raditi rukama radi se iznimno usavršenim strojevima, a sav posao koji je ugodno raditi ručno obavlja se bez strojeva. Nije teško pronaći posao koji odgovara svačijoj naravi, i stoga se nitko ne žrtvuje potrebama drugoga. S vremena na vrijeme, kad utvrdimo da je neki posao suviše neugodan ili mučan, odustajemo od njega i posve se lišavamo stvari koja se na taj način izrađuje. Sada zacijelo možete uvidjeti da je pod tim okolnostima sav posao koji radimo više ili manje ugodna vježba duha i tijela, pa ga svi traže umjesto da ga izbjegavaju. A budući da su se ljudi iz naraštaja u naraštaj izvještili u svome poslu, on je postao tako lagan te se čini da se manje radi, iako se vjerojatno više proizvodi.“
Možda će neko pomisliti da sam ja neradnik koji traži izgovor da izbegne posao. Iskreno me baš briga, ako ste imali takve misli nažalost vi ste na strani kapitala, ali nećemo dići ruke od vas, znamo da ste umorni i da vam treba odmor.
Odmor je otpor.
Živeo Dan odmora!
Novo na blogu
