Da li si radoholičar/ka?

Istražujući pitanje rada i odmora, u knjizi Džejmsa Suzmana, Rad: Od kamenog doba do robota, došao sam do meni iznenađujuće informacije da je termin radoholičar tj. radoholizam nastao u drugoj polovini XX veka. Istina je da nikada pre toga nisam razmišljao o istoriji ovog pojma, prosto mi je delovalo da je mnogo stariji. To me je navelo da se zapitam kako smo uopšte kao društvo došli do toga da imamo ovakav pojam i da on postane opšte prihvaćen? Kako je rad počeo da nas opterećuje?

U nastavku teksta možete pročitati neke istorijske činjenice o radoholizmu, zašto je opsednutost poslom problem, a na kraju vas čeka anketa na osnovu koje ćete moći da saznate koliko ste zavisni od rada.

Šta je to radoholizam?

Radoholizam je popularizovao američki psiholog i sveštenik Vejn Outs u svojoj knjizi Ispovest radoholičara, koju je objavio 1971. godine, a u nekim izvorima se on navodi kao kreator pojma. Kao sveštenik je radio u savetovalištu za alkoholičare i primetio određene podudarnosti između bolesti zavisnosti i njegove kompulsivne potrebe da neprekidno radi. Na isti način kao bilo koji drugi oblik zavisnosti, radoholičar oseća euforiju tokom radnih aktivnosti na poslu. Iz perspektive zavisnosti, radoholizam se može definisati kao preterana zabrinutost za posao, nekontrolisana radna motivacija i ulaganje toliko energije i truda u posao da to narušava privatne odnose, aktivnosti u slobodno vreme i/ili zdravlje.

Termin radoholičar se od tada ustalio u modernom društvu i nema nužno negativnu konotaciju. U kulturama u kojima se ceni naporan rad, ovim terminom se u pozitivnom svetlu opisuje osoba koja je produktivna, koja marljivo radi, koja ima visoke profesionalne ambicije i generalno se smatra da je to vredna i uspešna osoba.

U oblasti medicine i psihologije do danas ne postoji usaglašenost oko definicija radoholizma. Po savremenoj definiciji radoholizam je „tendencija da se preterano mnogo radi i opsesivno razmišlja o poslu, što se manifestuje kroz kompulsivan rad“ (Wilmar B. Schaufeli). Jedno od prvih sistematskih istraživanja na ovu temu je sprovedeno u Norveškoj na Univerzitetu Bergen, gde je grupa naučnika kreirala Bergenovu skalu zavisnosti od rada, na osnovu rezultata dobijenih iz ankete koja se sastojala od sedam pitanja. Nakon obrade prikupljenih podataka izveden je zaključak da se 8.3% Norvežana može smatrati radoholicima i da je učestalost u populaciji dovoljna da se radoholizam treba smatrati problemom javnog zdravlja.

Ljubav prema radu – do smrti

Radoholičari rade više nego što njihova radna zaduženja zahtevaju i ulažu mnogo više truda u svoj posao nego što se očekuje od strane onih sa kojima ili za koje rade, pri čemu zanemaruju svoj život van posla. Tipično, rade tako naporno zbog unutrašnje prisile, potrebe ili pokretača, a ne zbog spoljašnjih faktora kao što su finansijske nagrade, karijerne perspektive, organizaciona kultura ili loš brak. –Schaufeli, Taris, Rhenen

Pol Lafarž je još 1880. u svom eseju Pravo na lenjost tačno dijagnostifikovao šta se dešava kada je rekao: „Čudno ludilo obuzelo je radničku klasu svih zemalja u kojima vlada kapitalistička civilizacija….To ludilo jeste ljubav prema radu,…“. Verovatno nije mogao ni da nasluti razmere i sve manifestacije tog ludila i na koji način će sve kapitalistička vladajuća elita da „navuče“ radničku klasu na opojno dejstvo rada. Zavisnost od rada i dalje nije priznata kao zvanični poremećaj i bolest, iako je medicini rada sve teže da ignoriše ovaj problem, koji kao posledicu ima ozbiljne zdravstvene probleme, često sa smrtnim ishodom. Prema istraživanju WHO koje je sprovedeno 2016. godine, samo u toj godini u svetu je 745.000 ljudi umrlo od posledica koje su u direktnoj vezi za prekovremenim radom.

Radoholizam je zahvatio sve sfere društva i to se jasno pokazalo u istraživanju na Univerzitetu Bergen u Norveškoj, obradom rezultata nije pronađena veza između radoholičarstva i nivoa obrazovanja, bračnog statusa, tipa zaposlenja, industrije ili pola. Jedino je primećeno da su mlađi ispitanici bili više pogođeni nego starije kolege. Ovo je potpuno očekivano ako u obzir uzmemo da je za pripadnike generacije milenijalaca koja sada čini najveći procenat radne snage, mnogo teže da obezbede krov nad glavom u odnosu na prethodne generacije. Mlađi radnici moraju mnogo više da rade da bi obezbedili osnovne stvari, jer su krediti mnogo skuplji, renta je skuplja, nekretnine su skuplje.

Ne treba zanemariti ni uticaj klasne pripadnosti. Odrastanje u radničkoj klasi, znači da ste odrasli u sredini gde se rad posebno ceni i glorifikuje, jer radnička klasa zavisi od veština da nešto napravi, održava i popravi. Kada pripadnik radničke klase uspe da svojim obrazovanjem obezbedi dobar posao, sigurniju platu i veći stepen na klasnoj letvici, teško će se odreći stečenog pristupa i odnosa prema radu. Rast standarda otvara put za nove potrebe, a to znači da treba još malo više raditi i obezbediti dodatna sredstva. U suštini klasična situacija štap i šargarepa, gde kapitalizam drži taj štap i radnici se sve više upinju ne bili li dostigli nagradu.

Pandemija rada

Mi trenutno živimo u pandemiji rada. Radimo na poslu da obezbedimo sredstva koja će nam omogućiti da radimo ono što volimo, što će nam možda doneti dodatne prihode kako bi mogli da radimo na sebi, a za to nam u stvari ne ostaje ni vremena ni snage. Ono što je dodatno problematično je da kakav god učinak našeg rada bio, mi dobijamo dozu euforije, ako nas pohvale bićemo motivisani za dodatni rad, ako nas kritikuju pokušaćemo da ispravimo grešku dodatnim radom. Rad toliko definiše modernog čoveka i toliko je usađen u našu kulturu da je jako teško identifikovati problem, a još teže je izboriti se sa njim u kapitalističkom društvu. Ako alkoholičar prihvati proces odvikavanja, lekar će mu preporučiti da više ne sme da popije ni kap alkohola, sa druge strane da li možemo da zamislimo da se radoholičaru prepiše da više nikad ne sme da radi? Postojanje zavisnosti je najjasnije kada dođe do ukidanja mogućnosti za rad, usled gubitka posla ili recimo nakon odlaska u penziju, kada mnoge osobe ne znaju šta da rade sa sobom i slobodno vreme postaje mučna dosada.

Zavist od rada je možda i prisutnija nego što to možemo da zamislimo i želimo da priznamo. Važno je da prepoznamo i prihvatimo ovaj problem i da prestanemo da glorifikujemo rad. Kako Suzman kaže: „ideja da je dokolica greh a marljivost vrlina, nisu oduvek bile deo života ljudi“. Alternativa postoji, a postoje i načini da se što je više moguće odupremo nametnutoj produktivnosti. Za početak je važno da ne dozvolimo da nam posao oduzima vreme od odmora, da koristimo pauze, da sami kontrolišemo koliko ćemo biti dostupni i za koga.

Mene ova tema zanima jer pokušavam da razumem zašto sam prinuđen da radim i kad ne želim, da mislim o poslu kada pokušavam da se odmorim, a znam da nisam jedini, znam da to nije problem pojedinca već sistemski problem koji treba rešavati. Na osnovu pitanja iz gore pomenute Bergenove skale zavisnosti od rada i napravio sam upitnik Da li si radoholičar/ka? kako biste otkrili koliko ste zavisni od rada. Ovo je moj mali doprinos da za početak vidimo kako Manonija zajednica stoji na skali radoholičarstva. Svako ko popuni upitnik na mail će dobiti rezultate i kupon za dodatni popust za sve Odmor je otpor proizvode.

Vreme je da priznamo da smo bolesni od rada i da povećamo dozu odmora.
Dole produktivnost, živo odmor!

Upitnik: Da li si radoholičar/ka?

Odgovorite na sedam pitanja koja su preuzeta iz Bergenove skale zavisnosti od rada i saznajte da li ste radoholičar/ka i koliko ste zavisni od rada.

Nakon što odgovorite na svako od pitanja na mail će vam stići rezultati testa.